– Zahvalnica –

Upoznao sam ga kada mi je bilo svega pet godina.

Govorio mi je o nekakvom plavom čuperku….

Ništa nisam razumeo tu pijanu budalu…

Ali, on je bio uporan,

nastavljao je pričati…

Mitove o pticama,

o pismima koja je pisao nekoj tamo gospođici Vineti…

O mostovima i jedrima…

Pričao mi je tako neumorno, tako dugo.

A ja, kao svaki slinavi mališan, nisam se trudio da ga razumem.

Igrao sam se njegovim strpljenjem,

trošio sam njegovo vreme.

Onda je jednog dana samo nestao bez traga.

Nakon deset godina….

Tada sam imao petnaest,

ali ga i dalje nisam razumeo.

Dugo ga nije bilo…

Vreme je prolazilo…

Dan za danom…

Godina za godinom….

Počeo je da mi nedostaje…

Onda sam sasvim slučajno, na svoj dvadeseti rođendan

u nekom zabačenom uglu tavana pronašao prašnjavu kovertu…

Na njoj je pisalo: ” Nekome ko će razumeti ”

Otvorio sam je, pažljivo režući ivicu

i zagledao se u zakrivljena slova.

Slike iz detinjstva su počele da se vraćaju…..

Rukopis dobro poznat….

Opet sam se setio svog učitelja…

Tada sam ga već,

iako ga nije bilo toliko dugo,

poštovao više nego sebe samog…

Sa velikom pažnjom, počeo sam čitati :

” Mi smo se suviše sretali, ali ne znam, jesam li još uvek svuda gde su mi ostali tragovi? Ako sam Vam, mladi gospodine, mnogo puta rekao da Vas volim, verujte, nije to nikakva bajka. Vi ste me uvek onako blago slušali. Ali, bili ste suviše mladi da bi ste me razumeli. Sećate se… Učio sam Vas psovkama nežnosti, učio sam Vas o snovima, i čarolijama. Krišom sam Vas gledao dok ste setali đačkim korzoom… Dok ste igrali čak i žmurke, mladi gospodine. Vas nikada nisu mogli naći, o, vrlo dobro se sećam –  krili ste se stalno pod onim starim mostom. Bili ste tako vešti. Ponosio sam se Vama.

Vama, koji ste dosadne pesme pretvarali u najlepše – one rođendanske, Vama, čija se ljubav nije mogla meriti ni sa Mesecevim srebrom… I Vama, koji ste jedini umeli i mogli, hodajući na rukama, obići čitav kvart.

Bio sam samo pesak u vašem životu… Ali znam, pustio sam koren. Znam, nosićete me u srcu kao ikonu, kao pesmu…. Bićemo doživotni saputnici.

Moram Vam priznati, kada sam odlazio, nespretno sam zgužvao sebi u džep par Vasih crteža, onako žurno… Da ne bi ste primetili… Da bih uvek imao nešto Vaše kod sebe… Ali sam i Vama ostavio ovo… Ovu poslednju baladu… Ne, nije ovo ispovest. Ovo je gore nego molitva. Hiljadu puta od jutos kao nekad Vas volim… Hiljadu puta od jutros ponovo se plašim – za Vas, izgubljenog u vrtlogu geografskih karata. Zato što znam…. Zaljubićete se… A onda ćete prestati da volite, i počećete da mislite ljubavlju… Izgubićete se u njenim očima, u njenim usnama. Poželećete da je odvedete na koncert za 1001 bubanj, pa ćete onako, malo opijeni, pevati najdivnije serenade pod njenim prozorom. Smisljaćete za nju čarobne pesme.

A sada bih Vas zamolio da skinete taj vragolasti osmeh sa lica jer, dragi gospodine, ovo nije samo bajka. Ovo je i opomena. Ljubav je zagonetka, a posle ljubavi… Posle ljubavi sledi posmrtni marš klovnova. Zato, poslušajte me. Pravite zoru kada je veče, putujte i drugom stranom vetra, i molim Vas, sakrijte se u pećine kada zagrmi. Slobodno… Nije sramota. Ta znate valjda, uvek sam Vas tome učio.

Za kraj, ako Vam nekada jave – Umro sam… Ne verujte, ja to ne umem. Samo uvek na jesen nestanem iz Novog sada.

PS. Ne grickajte kao miš dane, jer svaka večnost je kratka. ”

Sklopio sam pismo u dlanove

i bacio pogled ka prozoru.

Video sam jata ptica koja jure ka severu.

I po prvi put,

poželeo sam da budem među njima.

Po prvi put, poželeo sam da letim.

Divnije letim.

I to bas za Novi Sad!

******************

Novi Sad, snežan i beo…

Svi ljudi nekud žure,

ušuškani u svoje kapute i šalove.

Lutam pogledom

ne bih li pronašao nekoga ko bi mi,

možda, mogao reći gde je on….

Dosao sam čak i u iskušenje da,

pred svima glasno upitam :

” Jeste li videli mog ucitelja? ”

Ali ne…

Odlučio sam da ga sam pronađem.

Bio sam siguran da cu naići na njega

u prvoj boemskoj u koju uletim.

I bio sam u pravu.

Sedeo je u uglu stare krčme

Isti…Kao nekad.

Sa cigaretom iza uha,

i pomalo neurednom kosom.

Ko zna koliko me je dugo čekao….

Seo sam naspram njega,

i bez i jedne reci

počeo razgovor svog života

sa čovekom koji je od mene napravio čoveka.

” Znam, nikada se nismo sreli. Ali jednom je moralo i do ovoga doći. Da sednem, pred Vas dragi učitelju, i da Vam kažem da sam napokon shvatio sve Vaše reči. Napokon sam razumeo šta ste mi bulaznili dok sam još uvek bio slinavi mališan. Sada, kada sam prestao biti dete, i postao čovek, kada sam postao ptica. Više ne priznajem nedostižno, vise ne bežim od mraka, već odlučno čekam da me pojede. A onda se opet bez trunke straha iskobeljam iz njegove utrobe, i poletim. Više ne gulim kolena kada padnem, ne čekam da mi se kosti zalepe za asfalt, nego žurno ustanem, obrišem prašinu, i nastavim dalje. A onda se ipak okrenem, da sa žaljenjem još jednom pogledam ono na šta sam se sapleo. Nekad je to bio samo neki mali čovek, a nekad je to bila i neka velika ljubav. Prestao sam da pravim razliku od kako sam naučio lepše da sanjam – od kako sam naučio da putujem i drugom stranom vetra.

Ne priznajem više ni godine, ni sate, ni minute. Život računam osmesima, poljupcima i zagrljajima. Samo po nekad na leđima osetim teret, ali onda se, baš onako kako ste me učili, sakrijem u pećine i tamo sačekam da oluja prođe. Tamo mogu sam, i na miru da se pomirim sa svojim neprijateljem, i da nastavim dalje.

Došao sam da Vam kažem da sta uvek bili u pravu. Za sve! Pohvaliću se, zaljubljen sam. Izgubio sam se u njenim očima, u njenim usnama.. Baš kao sto ste mi govorili. I ne, nisam samo senku skrojio po njoj. Skrojio sam sebe celog po njoj. Sve one vetrenjače protiv kojih sam se borio su se zaustavile od kada je tu. I vetar se smirio. Pokrene se tek kada poželim da sklonim njenu kosu iz uha. Postala je moja plava zvezda – ono sto sam tražio iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora, žbunja, trava….

Došao sam i da Vam kažem jedno veliko hvala! Jer bez Vas, moj život bi verovatno imao neki drugi smisao. Sa Vama, sve je drugacije. Sve je lepše, i bolje. Uvek ste me učili da ne budem sebičan, pa bih želeo da Vas na kraju ove beskrajne pesme najljubaznije zamolim da se ne uvredite ako ovu moju zahvalnicu Vama, podelite sa meni bitnom osobom na svetu… Podelite je sa mojom Marijom. Ovo je za Vas. ”

– Viktor Milovančević –

beautiful-cute-indie-letters-Favim.com-1837170

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s